Епископ бачки Иринеј: Крај мултикултурализма – шта даље?

Излагање Епископа бачког др Иринеја на отварању Међународне конференције о верским мањинама

Чини ми част да у име Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја  и Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве поздравим овако еминентан скуп експерата који се са професионалном и политичком одговорношћу баве мањинским верским правима и људским правима уопште, али и присутне свештенике, рабина и представнике ислама, који проблеме мањина сагледавају, пре свега по унутрашњем призиву, савести верујућих људи. Одајем признање, пре свих митрополиту Порфирију, али и свима вама који сте се његовом позиву одазвали, јер када се осврнемо у прошлост видимо да се тема мањинских верских права и коегзистенције са већином, слободе, енкултурације и акултурације, протеже од антике до данас, када се кроз свима познате догађаје на светло дана износи сав унутрашњи набој који је био прекривен политиком и праксом мултикултурализма.

Термин мултикултурализам, који је у себи требао да обухвата и начела међуверске коегзистенције у друштвима нпр. Европске уније, се у претходних пар деценија није често користио када су о темама верских слобода и међуверских односа међусобно разговарали хришћански свештеници, рабини, имами. Није ушао ни у top ten, зато што људи искрене вере људско достојанство, међуљудске и међуверске односе сагледавају и тумаче, пре свега кроз Божанско откривење, наравно свако у складу са сопственим учењем, али најчешће имајући у виду заједнички Авраамовски корен, из кога долазе несумљиве сличности, аналогије и прожимања. Са друге стране, кроз вишевековно искуство, поготово у претходном столећу, изван маргина историје испратили смо мноштво различитих политичких пројеката, тзв. изама. Данас када лидери западног света говоре „концепт мултикултурног друштва, замишљен тако да људи различитих култура срећно живе заједно, је пропао“, или „дуго подржаван пројекат мултикултурализма је охрабрио различите културе да живе одвојено једне од других, али и од ширег друштва”, а социолози данашње стање дефинишу као пакао мултикултурализма, на свима нама је да дамо одговор. Поред осталог, у томе видим и драгоцени смисао оваквих саветовања.

На крају, неколико речи о ситуацији у Републици Србији. Желим да нагласим да не мислим да се ради о некаквом савршеном моделу за углед, који је примењив. Сигурно је да постоје мањкавости и недоследности у моделима и њиховој реализацији, али и спремност да се кроз даљи заједнички рад Цркава и верских заједница у Србији, у границама могућности друштва, прихвате оствариви предлози.

Наиме, од краја атеизма као званичне доктрине у Србији, Цркве и верске заједнице настоје да усаглашеним и заједничким наступањем према органима државе и друштва васпоставе свој ранији положај. Донекле су, таквим заједничким радом, успели у следећем: реституција одузете имовине, враћање верске наставе у основне и средње школе, васпостављање свештеничке службе у Војсци Србије и заједничке емисије на јавним радиодифузним сервисима. Може бити занимљиво да уџбенике, планове и програме верске наставе, међусобно одобравају свих седам Цркава и верских заједница. Свакодневно се на Јавном радиодифузном сервису у оквиру емисијеВерски календар  приказују светитељи које тога дана славе Православна Црква и Римокатоличка Црква, као и празници и учења Исламске заједнице и Јеврејске заједнице, а једном недељно и емисија Верски мозаик Србије, у коју су поред наведених, повремено укључене и три протестантске Цркве, водећи рачуна о начелу позитивне дискриминације. Средства за ове медијске пројекте обезбедила је Српска Православна Црква, а браћа из других Цркава и верских заједница самостално одређују теме које ће бити приказане.

Као скромни протагониста наведених пројеката, истичем да смо до овог резултата дошли савлађујући бројне препреке и отпоре, и још их савлађујемо.  У много чему ни сам нисам задовољан постигнутим, али мислим да представљају слику потуно добронамерног заједничког приступа међуверској сарадњи, при коме нико није користио термине мањина и већина, него су били сви за све!