Епископ бачки Иринеј: Сваки хришћанин има одговорност за судбину света

Његово Преосвештенство Епископ бачки Иринеј Буловић у сусрет Божићу, празнику рођења Христовог, за Печат промишља и говори о важним питањима која се тичу не само вере и духовног и религијског живота већ и проблема нашег ширег друштвеног и политичког живота, те укупних геополитичких и других прилика.

-Сви заправо вапију за миром. Као да је свет дошао до тачке са које нема повратка. Тога је, изгледа, свесна критична маса светског становништва, прво еминентне мањине, како Ортега и Гасет назива духовну и интелектуалну елиту, а онда и демос, народ широм света. Потом, уследиле су, на изненађење, па и запрепашћење естаблишмента у Европи, Америци и другде, одређене промене. Ми не можемо са сигурношћу тврдити куда ће те промене одвести свет. Али оне свакако буде наду, каже Епископ бачки Иринеј у интервју за божићни број Печата, дат главном и одговорном уреднику г. Милораду Вучелићу

Дубокоуважени и поштовани Владико, када смо уочи прошлог Божића разговарали, почетак нашег дијалога био је суморан и брижан, будући да се у том тренутку чинило да је велики светски сукоб безмало известан. У години која је потом протекла доживели смо и нека изненађења. Чини се да су се у Европи, Америци и свету уопште догодиле крупне политичке и друштвене промене и да сада нове геополитичке и друге прилике стварају битно измењен глобални амбијент – духовни, политички, цивилизацијски и културни. Можемо ли бити спокојни у уверењу да предстојећи Божић, за разлику од претходног, дочекујемо у бољим и срећнијим светским приликама? Смемо ли се надати тој милости и добробити?

Наши божићни разговори се, ево, претварају у леп обичај да се на крају календарске године присетимо свега онога што се збило, а што заслужује пажњу и захтева извесни коментар и објашњење. Да то опишемо латинском пословицом, заправо Овидијевим стихом: Morem fecerat usus (пракса ствара обичај).

Морам рећи да заслугу за овај леп обичај имате искључиво Ви зато што Ваша дубокоумна питања нису плод само интелектуалне знатижеље и беспослице већ искреног и систематског промишљања које има за циљ да Вашим читаоцима – али и широј јавности – пажњу, иначе раслабљену обиљем полусловесних и бесловесних садржаја, усмери на оно најбитније у друштвеном, политичком, културном, па и црквеном животу нашег народа.

Озбиљност, добронамерност и истинољубивост Ваших питања приморавају и моју маленкост да настојим да, сходно својим ограниченим могућностима, допринесем објашњавању или расветљавању појединих догађања и кретања која су заокупљала нашу пажњу у протеклом периоду.

Прво питање се односи на данашњицу, још прецизније – на историјски тренутак у коме се дешавају промене на светској сцени. Оно се тиче свакодневног живота и буквално опстанка сваког човека и људске заједнице која, уверен сам, вапи за одговором. Питање нас наводи на терен политичких прогноза који бих најрадије избегао, не само зато што су се на овом пољу у протеклој години обрукали и светски експерти већ зато што мени као монаху и епископу то и не припада. На дубљој равни Ваше питање је, међутим, начелније, свевремено, и погађа суштински однос појединца према животним околностима, поготову у време егзистенцијалних криза: питање смисла, питање могућности животног оптимизма и у најтежим приликама.

Елем, светске прилике су такве какве су. Можда се у кондензованом виду препознају у две–три сцене апокалиптичног ријалити програма, које се врте на телевизијским и компјутерским екранима широм света: отац и мајка опасују експлозивом кћери од седам и девет година и шаљу их у смрт; тешки камион гази десетине невиних на божићном сајму; младић хладнокрвно пуца у леђа човеку на изложби. Невидљиви демонски покретачи таквих невероватних злочина, које сигурно не видимо само у радикализованом исламу, заправо желе да сви људи живе у страху.

Aли међу најчешћим порукама у Светом Писму јесте следећа: Не бој се и не плаши се! Бог их у историји спасења људског рода упућује безброј пута, у најразличитијим околностима било личних, приватних искушења било када су у опасности племена или цео народ. Бог увек понавља: Не бој се и на плаши се, а често наставља речима: Јер ја сам Бог твој; укрепићу те и помоћи ћу ти. Коначни, пак, одговор и кључ живота налазимо у речима које је Христос упутио ученицима, предсказавши им сопствено страдање: „Ово сам вам казао да у мени мир имате. У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет” (Јов. 16, 33). Стога нада у милост и добробит о којој говорите, нада у мир коме се заједно са свима надате, не зависи од историјског тренутка и променљивих околности него од чињенице да је Христос победио свет. У духу поменутих речи Господњих ми и данас отклањамо сенку страха са наших живота и припремамо се да прославимо празник доласка на свет Богомладенца Христа, чије име је и Емануил, које и значи Бог је са нама.

Са таквом вером и надом да је Бог са нама, са радошћу понављамо молитвене речи: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!

Равнотежа у свету постепено се враћа, јер су покушаји успостављања униполарног поретка практично пропали, примећују неки најутицајнији и најмоћнији светски државници. Верујући у дух ове промене, руски председник Владимир Путин готово литерарно надахнуто и сликовито каже: „Ми већ живимо у другој димензији“! Да ли су реалне или пак преурањене наде да је ново, и у овом смислу изгледније и мирније, доба већ наступило?

У духу стихова поменуте божићне химне ми се морамо молити да наде у мир постану реалност и веровати да ће нас Господ благословити мирнијим периодом историје. Наш народ, прва жртва униполарног поретка, претрпео је бруталност и обесправљеност, до тада без преседана у новијој историји. Наш отпор је уједно био и први одговор на култ силе и насиља, прво противљење, које је отворило прву пукотину униполарног света који се наметао. Без непотребног хвалисања и пагубног самозадовољства, коме смо ми иначе склони, можемо рећи да се та пукотина стварала управо у односу на нас или на нама, свеједно.

Последњих година, још страшније, трпе и други, муслимани и хришћани, на Блиском Истоку, али и у Африци. Сада страдају и Европљани. Сви заправо вапију за миром. Као да је свет дошао до тачке са које нема повратка. Тога је, изгледа, свесна критична маса светског становништва, прво еминентне мањине, како Ортега и Гасет назива духовну и интелектуалну елиту, а онда и демос, народ широм света. Потом, уследиле су, на изненађење, па и запрепашћење естаблишмента у Европи, Америци и другде, одређене промене. Ми не можемо са сигурношћу тврдити куда ће те промене одвести свет. Али оне свакако буде наду. Конкретно, заиста охрабрује најава политике новог председника САД да Русију не види као претњу, односно као противника. Али, истовремено онеспокојава намера да се настави трка у нуклеарном наоружавању.

Али дозволите ми још и ово: оно што називамо униполарношћу или новим светским поретком заправо је многоглаво зло које настоји да обухвати све области живота. У томе успева до те мере да не само што деформише природне моделе живота, са тежњом да ишчезну брак, породица, нација, чак и полно одређење, него уобличава и до присиле намеће нове моделе, нове структуре друштва и нове заједнице, утемељене на новим, извитопереним стандардима и правилима. Промена политичких односа у свету још не значи укидање услова који су тај поредак (читај: беспоредак) створили, а још мање брисање оних ефеката које је он створио.

Можда ћу употребити прејак израз ако кажем да ми је било занимљиво да посматрам очај који је показивала бирократизована политичка и медијска псеудоелита у судару са демократском вољом Британаца, а још више приликом избора новог председника САД.

Дужан сам овде да напоменем да, упркос санкцијама и недаћама које смо трпели, не треба да ликујемо због кризе Европске Уније која је заправо почела још доношењем њеног Устава, конститутивног акта у коме је свесно занемарен хришћански темељ старог континента. У том смислу, пре треба да се надамо да ће будућа европска елита, враћајући се хришћанским коренима и наслеђу, успети да дефинише и нову политику која ће имати у виду целокупност континента, а везивно ткиво неће бити само евро. Видећемо да ли ће, после промена „преко Велике баре”, у текућој деценији уследити и смена „елитâ” у Европи.

Одмереним и уздржаним, али садржајним и прецизним, одговорима у интервјуима датим „Печату” показали сте свестрано познавање укупних прилика и сложене стварности нашег времена, као и способност луцидног тумачења садашњих дешавања, унеколико и предвиђања и пројављивања предстојећих догађања. С обзиром на ово искуство, питам Вас, као епископа и као интелектуалца: шта у свету актуелних геополитичких „тектонских“ промена може од будућности да очекује наш народ? Хоћемо ли се, суочени с новим околностима, које за нас не морају нужно бити мање бруталне и тешке од претходних, сналазити спретније и усмеравати мудрије? Има ли управљачка елита српског народа снаге и памети за праве изборе на раскршћу на које смо управо ступили?

У основи, констатације које сте изнели више су плод нашег дугогодишњег пријатељства и Ваше нимало критичке благонаклоности према мени него плод реалности. Лично могу да потврдим само део у коме се констатује да сам епископ Цркве Христове. Питање имплицира оцену актуелне спољне политике Владе Србије. Непотребно је истицати сложеност, а сада и променљивост спољнополитичких околности у којима се држава Србија и српски народ у целини налазе. Посебно имам у виду Републику Српску, Косово и Метохију, тежак положај Срба у Хрватској, ништа мање незавидан у Црној Гори. У складу са информацијама којима располажем, а свакако су непотпуне, мишљења сам да, у спољнополитичком домену, премијер и Влада Србије воде политику која сагледава и штити актуелне и будуће интересе и положај целог српског народа.

Годину 2016. обележили су епохално значајни догађаји везани за хришћанство, за Цркву и, посебно, за Православље. Одиграо се историјски сусрет руског патријарха и папе у Хавани, одржан је свеправославни скуп на Криту, председник Путин је посетио Свету Гору, а велики притисак на православне, најпре на Руску, па на Српску Цркву, настављен је. Шта бисте од поменутих збивања, духа и чињеница који су их обележили, издвојили као важно и пресудно, вредно памћења или пак заборава, добро и мање добро за даљу судбину Православља, али и Цркве уопште?

Три догађаја које сте навели другачији су по програму, садржају и циљевима и сваки има различито место у историји Цркве, историји спасења. Ниједан од њих неће пасти у заборав, али њихов допринос остварењу Божјег плана о спасењу човека и творевине и њихов утицај на потоња покољења биће различит, већи или мањи, зависно од тога у којој мери ће бити остварен потенцијал који су ти догађаји носили.

Сусрет руског патријарха Кирила и папе Фрање у Хавани није без разлога назван „миленијумским”. Сам догађај, дух и садржај разговора два црквена поглавара, као и декларација која је том приликом потписана, заслужују највећу пажњу. „Захваљујемо Богу за обнављање хришћанске вере без преседана које се дешава данас у Русији и у многим земљама Источне Европе, где су деценијама господарили атеистички режими” – каже се, између осталог, у тексту те декларације. Како би ваљало разумети у овој прилици и наглашену поруку руског патријарха и папе да „Православна и Католичка Црква могу активно да раде заједно”? Колико „активно“ и колико „заједно”?

Фебруарски сусрет патријарха Кирила и папе Фрање на Куби заиста је епохалан догађај, миленијумски – већ  самом чињеницом да је први у историји. Никада до тада нису се сусрели римски папа и московски патријарх. У заједничкој изјави или декларацији њих двојица су дала одговор на Ваше питање: „Ми желимо да удружимо своје напоре ради сведочења о Јеванђељу Христовом и о заједничком наслеђу Цркве првог миленијума тако што ћемо заједно одговарати на изазове савременог света. Православни и католици су дужни да науче да пружају једногласно сведочење истине у областима у којима је то могуће и нужно (моје подвлачење). Људска цивилизација је ушла у период епохалних промена. Хришћанска савест и пастирска одговорност не дозвољавају нам да останемо равнодушни пред изазовима који изискују заједнички одговор” (опет моје подвлачење).

Нема сумње да патријарх Кирил и папа Фрања по свему припадају већ поменутим еминентним мањинама, личностима које имају духовну снагу, знање, одговорност, храброст за компромисе, способност да, следећи сопствену традицију, понуде савременој цивилизацији одговоре на најтежа питања, за добро хришћанства, али и света у целини. Уверен сам да је нужно да у духу сведочења о Јеванђељу Христовом пред изазовима савременог света, који заиста захтевају заједнички одговор, у оквиру сопствених могућности следимо начела која су поставила двојица јерараха на Куби.

У том смислу доживљавам и сусрет са папом Фрањом и другим представницима Римске Цркве који је делегација наше Цркве имала почетком године, у коме сам и сâм, заједно са митрополитом Амфилохијем и нашим угледним интелектуалцем, амбасадором др Дарком Танасковићем, учествовао. Могу да посведочим да смо водили разговоре које можемо описати једноставно као истиновање у љубави. Полазна и завршна поента читавог сусрета била је да искрени дијалог и међуцрквена сарадња на пољу сведочења и објављивања јеванђелских начела и вредности представља и категорички императив нашега времена.

Не само у Хавани већ и много пута потом поменуто је, не без забринутости, да „Цркве имају велику одговорност за будућност хришћанства и будућност цивилизације”. Пажњу заслужује управо ово повезивање појмова хришћанства и цивилизације, њихово преплитање у судбинској међузависности у будућности. Може ли се закључити да је за опстанак цивилизације у којој живимо хришћанство пресудно? Поготово ако се има у виду да многи веома моћни центри одлучивања и управљања савременим светом јавно оглашавају да им је овакав „модус“ размишљања и просуђивања далек, будући да хришћанство не уочавају као битан фактор напретка глобалног друштва. Како коментаришете ову противречност и њоме подразумеван тињајући, па и претећи, антагонизам „духа времена”?

Не ради се о спорадичној констатацији него о постојаном уверењу, односно о вери нас хришћана. То уверење у нашу одговорност за судбину света засновано је, између осталог, на Христовом божанском идентитету израженом речима: „Ја сам Алфа и Омега, Почетак и Свршетак” (Откр. 21, 6). Нашу, пак, улогу, односно улогу и одговорност сваког хришћанина, препознајемо такође у Христовим речима: „Ви сте со земљи; ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за шта осим да се проспе напоље и да је људи погазе” (Мат. 5, 13).

Стога сваки хришћанин, пре других људи, има различиту одговорност за судбину света и будућност цивилизације. Да ли је та одговорност већа или мања, зависи од духовних дарова, од службе у Цркви коју има. Али нема сумње да је свако има.
Свако, пре свега, треба да води рачуна о сопственом животу и спасењу и о животу својих ближњих. Да његова сопствена вера не обљутави. Да према сваком створењу и према природи поступа са љубављу. То је довољно. Знате, многи речи апостола Павла: „Ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако се један уд прославља, с њим се радују сви удови” (IIКор. 12, 26) доживљавају као неку далеку мистичну слику, а ради се о једноставној истини. Све је у свету и у природи међузависно. Отуд је и одговорност хришћана за свет највећа. Други не мисле тако. Али, ни то није нешто ново.

Када данас Православље (посебно у изјавама мислилаца Руске Цркве) себе јавно дефинише као „утемељивача и заштитника цивилизације која је алтернатива западном свету”, колико је ова порука разумљива и привлачна духовној деци нашег времена? Чини се да овакву „алтернативу западном свету” и многи у Србији не би баш радосно поздравили, односно да не постоји стварно разумевање њеног смисла и значаја. Колико и шта наша Црква чини да ову идеју, макар у њеном „разблаженом” виду, приближи и објасни својим верницима, али не и само њима?

Хришћанство, односно Православље као најстарије и најаутентичније сведочење Христовог учења, одувек је било алтернатива духу времена. Уколико, ипак, не одбацујући неке вредности западне цивилизације, чији смо део у много чему, ствари поставимо антагонистички, као што сте их Ви поставили, морамо дефинисати упоришну тачку за овакво тврђењe. Шта је, дакле, то чему је Православље алтернатива или чему треба да буде алтернатива? То можемо да препознамо у такозваним Хајековим постулатима. Наиме, Фридрих Хајек, један од најутицајнијих економиста и политичких философа модерног доба, 1974. године, примајући Нобелову награду за економију, рекао је: „Финансијска контрола није контрола само једног сектора људског живота. Она чини контролу средстава потребних за све наше циљеве. А онај који поседује јединствену контролу ових средстава одлучује који циљеви ће да буду олакшани, које вредности треба да се сматрају вишим, а које нижим – укратко, у шта људи треба да верују и за које циљеве треба да се боре.” Чини ми се да је он изрекао кондензовано Вјерују модерног економског и друштвеног „духа времена”, заправо тоталитаризма глобалног поретка.

На жалост, овај Хајеков програмски циљ у великој мери је остварен. Веома мали број људи контролише светску економију, у том циљу одређује вредности и намеће у шта људи треба да верују. Шта Православне Цркве – Српска, Руска, било која, а верујем и Римокатоличка Црква и неке од протестантских деноминација – одувек нуде људима и свету, насупрот ропству модерног духа времена дефинисаног у Хајековом учењу,  спроведеном у пракси? Нуде слободу. Слободу исказану речима апостола Павла: „Стојте у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се у јарам ропства ухватити” (Гал. 5, 1). Модерно ропство, у коме се налази читав свет, опасније је, пагубније, од било чије окупације. Верујем да хришћански, пре свих православни свет и по духовном капацитету најмоћнија Руска Црква, црпећи искуство из аскетске традиције Православља, може да изнађе делатан, животни одговор на овај највећи изазов.

Притисак Запада на Православље је дуготрајан, изузетно снажан и нимало пријатељски. О неким димензијама истог могли смо се уверити током припрема историјског Свеправославног сабора на Криту, а потом и током Сабора, којем је претходила, такође историјска, посета председника Путина Светој Гори. У симболичној равни посета Светој Гори била је догађај без преседана, не само због чињенице да су први пут у историји Русије председник и патријарх били заједно у молитви на Светој Гори, и да је Путину било дозвољено да заузме место које је раније било предвиђено само за византијске цареве. Како тумачите ова догађања, шта уочавате као најзначајније у њима?

Познато је да је председник Путин верник и, куд год да иде, походи православне светиње. Света Гора је духовни светионик свих православних народа и заиста је значајно што су у овој поклоничкој посети заједно били председник Путин и патријарх Кирил. Тиме су манифестовали садејствену животну заинтересованост како за духовни напредак сопствене земље и Цркве тако и за духовни напредак свих православних народа. Реформе које председник Путин уводи у својој земљи по угледу на Столипина, борећи се против неолибералног капитализма, изазивају несумњиве симпатије код православних верника, па тако и код светогорских отаца. Из тих разлога, чини ми се, указана му је символична част коју сте поменули. Лично, не доживљавам Путина као византијског василевса. Он је модеран политичар који тражи решења о којима смо говорили малочас.

Свеправославни сабор на Криту, не само због изостанка представника неких Цркава, а међу њима и Руске Цркве, изазвао је многе недоумице, па и теолошке расправе. Шта је одлучило да Српска Православна Црква, која је најпре најавила да неће учествовати, присуствује том сабору? Да ли се нешто постигло, или вредно добило и показало, одласком на Крит?

По потенцијалу најзначајнији или заиста епохално значајан требало је да буде скуп на Криту сазван као Свети и Велики Сабор Православне Цркве. Ви сте га именовали свеправославним скупом, али он, нажалост, није био свеправославан. Као што је познато, одсуствовале су четири Цркве, четири Патријаршије: Антиохијска, Руска, Грузијска и Бугарска. Чак и занемарујући принципијелност разлогâ за њихово неучествовање, морамо закључити да је без особених искустава, на пример, древне Цркве Антиохије у којој је настала сама реч хришћанин, или Руске Цркве која има преко три стотине епархија, у раду скупа на Криту ипак био заступљен мањи део православне икумене. Московска Патријаршија има седам православних универзитета, пет духовних академија, педесет и две духовне семинарије, тридесет и седам духовних школа, више од осам стотина манастира, чијег је духовног и богословског искуства и знања било лишено критско сабрање. Да не изоставимо Бугарску Цркву са којом делимо слична историјска искуства, а поготову Грузијску Патријаршију која такође баштини хришћанство још из апостолског доба.

Српски епископи су, махом, током дискусијâ настојали да износе ставове који су израз васељенског Православља, уверен сам, не претенциозно, имајући у виду и одсутне Цркве. Мој лични допринос, уколико га је уопште било, дефинисан је оквиром задатим претходним одлукама Светог Сабора и Светог Синода, а превасходно послушношћу Цркви и нашем Патријарху.

Треба истаћи да је у већини докумената усвојених летос на Криту, ипак, снажно потврђен православни етос у данашње време. У документима који се тичу брака и биоетичких проблема потврђене су темељне антрополошке истине и учења Цркве којима је кроз историју чувана и очувана људска егзистенција. Те истине ће Црква и убудуће чувати као највећу светињу. У другим, пак, питањима није постигнут консензус, чак ни на тако редукованом сабору. Ако реално посматрамо, критско сабрање је ипак било много више од обичне међуправославне конференције, како поједини критичари тврде, али, нажалост, и много мање од Светог и Великог свеправославног Сабора.

Руски патријарх Кирил, поглавар чија се огромна моћ у шали наглашава опаском да је „патријарх који држи у својим рукама нуклеарни ковчежић“, јавно изражава уверење да се секуларна Европа све више удаљава од својих хришћанских корена. „Хришћанство је угрожено не само на Блиском Истоку, где је ситуација алармантна, већ и у Европи”, сматра он. Србији и њеној јавности, којој се неуморно доцира и сугерише да је „европска будућност”, односно тежња за интеграцијом у простор Европске уније, једина идеја вредна живљења, информације о овој димензији Старог континента несумњиво могу бити интересантне и вредне промишљања!

Не мислим да је шала о руском патријарху „који држи у својим рукама нуклеарни ковчежић” довољно умесна. Пре ће бити да може да збуни неупућене. У некој мери већ сам Вам одговорио на ово питање. Идеја о слози европских народа – можда онаквој како су је видели Кант, Шилер, Бетовен, Аденауер – јесте племенита идеја и не треба је одбацивати. Истини за вољу, владајуће и већинско мишљење код нас није еврофанатично. Није ни еврофобично него је опрезно и уравнотежено. Већ сам рекао да је криза Европске уније почела 2003. године, када конститутивним актом није дефинисана као заједница вредности него као економски простор са заједничким законима и институцијама. Тада је саму себе дефинисала као постхришћанску, а европске вредности, укључујући и људска права о којима говоре као о некаквој мантри, изгубиле су своју основу. Тамошњим теоретичарима није јасно ни да ли се ради о заједници нацијâ или заједници грађана. Европска унија није, дакле, дефинисала ни свој унутарњи идентитет.

Одговор им даје патријарх Кирил: „Хришћанство је формирало основу европских вредности и идеја. Ван хришћанске традиције немогуће је стићи до сазнања о унутрашњим покретачким механизмима друштвеног и културног развоја овог региона код народа који га насељавају. Ниједан наредни степен у грађењу наше заједничке куће не може да буде достигнут без ослонца на хришћанске вредности”. И још један став патријарха Кирила о европским интеграцијама: „Наша Црква не треба да буде спољни посматрач процеса европских интеграција. Ми смо убеђени да православна традиција треба да дâ властити допринос развоју простора уједињене Европе. Православни народи очекују да за своју спремност да учествују у развоју европских интеграција западни свет буде отворен за прихватање вредности које се налазе у традицији источних хришћана”. Ни мање ни више. Чини ми се да овакав став интуитивно има и актуелна српска политика.

Извесно је да на верски идентитет Европе и данас и деценијама уназад, огроман утицај имају миграције. Европа је управо због миграција одавно промењена, и то је утисак који не потврђују само експерти и упућенији посматрачи. Шта се може очекивати, како ће, према Вашем виђењу, овај процес надаље тећи?

Одговор нам је, дубоко загледан у историјску судбину српског народа, дао Милош Црњански: „Било је сеоба и биће их вечно, као и порођаја, који ће се наставити. Има сеоба. Смрти нема!” У праву је Монтескје када тврди да миграције нарушавају аксиоматику политичког живота. У савремено доба више него брутално. Не знам како ће овај актуелни процес надаље тећи. Надамо се и молимо да промене на светској сцени донесу мир Блиском Истоку. Патријарси Вартоломеј и Кирил, папа Фрања и многе друге значајне личности хришћанског света апелују на хришћанску самилост и помоћ избеглицама.

Наш народ најбоље зна шта је избеглиштво, шта значи напустити своје огњиште. Сећате се пред какав је страшан избор био стављен Сократ: да напусти свој полис или да попије кукуту. Исход је познат. Најважније је бити хришћанин према тим невољницима, помоћи колико је могуће. Све друго је мање важно.

У односу на поменути европски друштвени, духовни и религијски дискурс упадљива се разлика уочава у савременој Русији. Међу експертима се истичу и мишљења попут овог: „У Русији се услед вакуума насталог рушењем комунизма створила идеолошка празнина коју је попунило Православље.” Иако није експерт, али јесте тенденциозни политичар, па и политикант, са овом констатацијом се унеколико слаже и Карл Билт када тврди да је „инспирација којом се руководи Путин уствари идеологија Православне Цркве”. Како коментаришете ова запажања? И да ли се за Србију може рећи да у том смислу показује некакву тежњу ка „попуњавању идеолошке празнине”, или пак усмереност на приближавање неком идеолошком и духовном кругу?

Не верујем да господин Карл Билт ишта зна о Православљу, а још мање о савременој дубинској психологији, по којој човек осведочено носи у себи национално несвесно, индивидуално несвесно и породично несвесно. Православље не попуњава никакав празан простор. Празан простор стварају пустошеће идеологије и различити изми. Путин је, колико знам, надахнут Столипиновим реформама, а не некаквом православном идеологијом. Карл Билт несумњиво не разуме процесе. У Србији се не ради о „попуњавању” идеолошке празнине. Идеологија је страна Цркви јер је Црква „дух и живот”, облагодаћена стварност, видљиво присуство метаисторије у историји, предукус Царства Божјег и цивилизација љубави овде и сада. Иначе, мислим да ће и цитирани „велеумни” господин ускоро нестати са јавне сцене.

Kолико је значајно што је Његова Светост Патријарх васељенски Вартоломеј служио помен јасеновачким жртвама?

И догађај о коме говорите имао је историјски карактер: служба у Јасеновцу пре свега, а затим и посета Хрватској у целини, нашим тамошњим епархијама и верном народу, разговори са званичницима исто тако. Митрополија загребачко-љубљанска са осталим нашим епархијама на тлу Хрватске, како је истакао митрополит Порфирије, први пут у историји Хрватске доживела је такав благослов – да у својој средини поздрави првога по реду, по части и по одговорности епископа православне васељене. Сâм дочек на загребачком аеродрому, као и све друге манифестације духовне природе, били су изузетни по карактеру и организацији. Замислите: српски патријарх, епископи и свештеници, поводом седамдесет и пете годишњице страхотног страдања у Јасеновцу, на аеродрому у Загребу  свечано дочекују Васељенског Патријарха са пратњом! Све што се у тих неколико септембарских дана догодило одраз је зрелости месне Цркве и нове перспективе живота која се отвара православнима у Хрватској, као и искрене очинске љубави патријарха Вартоломеја према нашој Цркви и нашем народу.

Мислим да је прилика да подсетим на речи које је изговорио том приликом: „Са посебним узбуђењем долазимо данас у Загреб, у намери да ми, Мајка Црква Константинопољска и сестринска Српска Православна Црква, одамо почаст и изразимо поштовање православним новомученицима, прослављеним у овим крајевима за време нацистичког тоталитаризма. Посебно је данас актуелно сећање на новомученике и на поруку коју они нама упућују. Ови нови мученици Божји, пострадали у Јасеновцу, представљају, кроз векове, трајно сведочанство и пример трпљења за све хришћане, ма где се они налазили. Кроза све векове удео Православне Цркве био је крст страдања. Ако погледамо у историју православних народа, констатоваћемо да су свагда пролазили испод мача страдања и мучеништва. Свагда су трпели гоњења, неправде и мученички су страдали. Приликом обележавања ове годишњице сећања на новомученике, дужни смо да нагласимо животом проверено искуство Васељенске Патријаршије и свих њених изданака, Православних Цркава широм света, да крст у очима многих изгледа као пораз и немоћ. За нас, међутим, крст представља доказ исправности нашега пута. Он је трофеј победе и знак тријумфа. Он је красота наше Православне Цркве и зато се, величанствен, уздиже на врху иконостаса храмова, господарећи њима. Имајући трајни доживљај крста, дошли смо из Константинопоља да, заједно са вама, искажемо поштовање свештеном спомену светих синова и кћери Српске Православне Цркве који мученички положише своје животе у Јасеновцу, поводом седамдесет и пете годишњице почетка функционисања ужасног комплекса концентрационих логора, тога споменика ужаса и мржње, који је, међутим, сила Крста и благодат Васкрсења претворила у споменик победе живота над смрћу, љубави над мржњом и светлости над тамом”.

За Римокатоличку Цркву у Хрвата, али и већину хрватског народа, уз прећутну сагласност Ватикана, кардинал Степинац је светац. Каква је сврха настојања Српске Православне Цркве да Римокатоличку Цркву и Хрвате разувери и увери да Степинац није светац и да га не треба канонизовати?

Пре свега, кардинал Степинац није канонизован, није проглашен за светог. Сâм папа Фрања је претходно означио холокауст за „срамоту човечанства”. Његова Светост патријарх Иринеј је, уз пуну сагласност свих чланова Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, као своју личну обавезу и потребу осећао да папу римског треба упознати са оним што се еуфемистички назива „многобројним контроверзама” везаним за Степинчево деловање у НДХ и са тиме како би православни Срби који живе на територији данашње Хрватске и другде где је живо сећање на геноцид, као и православни хришћани широм света, доживели одлуку о његовој канонизацији. Поштујући и тумачећи дух и слово поруке папе Фрање и патријарха Кирила, порукâ које је папа упућивао заједно са патријархом цариградским и низа сличних папиних изјава, слажем се у потпуности са речима нашег патријарха да је време да неко кога једна Црква проглашава светим буде као такав прихваћен од свих хришћана или бар прихватљив за њих.

На крају крајева, сâм римски епископ је донео одлуку о формирању и раду Комисије Хрватске бискупске конференције и Српске Православне Цркве по овом питању, што смо ми са захвалношћу и задовољством прихватили. Ми се не бавимо никаквим разуверавањем ни доцирањем: једноставно износимо историјску истину и тако сведочимо Христа Који је Истина, Пут и Живот. Наши историчари као стручни саветници (консултанти) пружају драгоцену и незаменљиву помоћ нашем делу Комисије. Њихово познавање историјских чињеница, научна акрибија и хришћанска и људска савесност мене лично задивљују. Ми дакле, у име наше свете Цркве, и овом приликом, у дијалогу који се води у коректној атмосфери, без тешких речи, радимо оно што је наша обавеза. Одлуку о Степинцу, – чија канонизација је спорна, то не треба заборавити, и за многе католике, па и за један број хрватских католика, – каква год да буде, а ми се надамо да ће бити заснована на јеванђелским начелима и историјској истини, донеће папа Фрања, коначна инстанца за сва питања у Римокатоличкој Цркви.

Докле се стигло с разговорима о канонизацији Степинца, и шта очекујете да ће уследити после ових последњих разговора?

Кроз званична саопштења јавност је упозната са радом Мешовите комисије. Договор је да више од тога не износимо у јавност док се рад Комисије не оконча. Наша страна се тога држи дословно, колеге из Хрватске делимично. Ја такође поштујем договорено.

Били сте с патријархом Иринејем у Русији на обележавању седамдесетог рођендана Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила. Какви су данас односи Српске Цркве са Руском Црквом?

Сусрет у Москви је био ретко свечан, у правом смислу торжествени догађај, вредан памћења. Прослава Патријарховог личног животног јубилеја била је у исто време и неформално свеправославно сабрање. Присутно је било седам поглавара Православних Цркава и најугледнији архијереји данашњег Православља, заједно са многобројним руским архијерејима, игуманима, свештенством, монаштвом и хиљадама верних. Да се којим случајем у Храму Христа Спаситеља у Москви нашао неки незнабожац, – попут изасланикâ светога кнеза Владимира Кијевског који су се пре десет векова нашли на патријарашкој Литургији у Цариграду, – не би знао да ли је на небу или на земљи. Наш Патријарх, изражавајући саборни глас и осећање српског народа, том приликом је на језгровит начин описао односе Српске Цркве са Руском Црквом, рекавши да осећа да се налази у кући свога брата, тако да није у гостима: примају нас отворена срца, као своје рођене, са дирљивом љубављу, а кад нам помажу, то је безусловно.

Тако се Срби увек осећају у Русији; надам се, и Руси у Србији. Према ниједној од недаћа којима нас је Господ посетио у току последњих деценија Руска Црква и руски народ нису остали равнодушни. Доказују то и доба турског ропства, и светски ратови, и пожар у манастиру Хиландару, и страшне поплаве из 2015. године. Посебно смо захвални великој Русији за сталну помоћ коју пружа нашој Цркви и народу на Косову и Метохији, не либећи се ни права вета у Савету безбедности и након што је једна од наших (?) бивших влада питање Косова „великодушно” пребацила из Савета безбедности – где имамо пријатеље са правом вета, Русију и Кину – у надлежност Европске Уније, заједно са САД отимача Косова и Метохије, а за неке Србе, све до данас, „пута који нема алтернативе”(!).

Када је реч о односима међу помесним Црквама, значајно је и објашњење тренутних односа са Румунском Православном Црквом. Да ли је проблем са овом Црквом решен, односно да ли је престало њено неканонско деловање у неким деловима Србије?

Понашање румунске јерархије видим као типичан феномен етнофилетизма, шовинистичке злоупотребе Цркве. И Јерусалимска Патријаршија је трпела њихово неканонско деловање, и то ни мање ни више него у Јерихону, једном од најстаријих градова на свету. Заиста феномен sui generis! Сличан упад већ годинама чини Румунска Црква и у канонски простор Руске Цркве, где је буквално успоставила своју паралелну јерархију у Молдавији. Румунски упади су својевремено допирали и до Албаније, са познатом великорумунском идејом да сви влахофони, па и Цинцари на југу Албаније, јесу Румуни. (Чак и да јесу, а нису, зар је то разлог за кршење основних канонских начела Православне Цркве?) Спорили су се и са Бугарском Црквом, опет „по влашком питању”.

У погледу њиховог неканонског деловања у Србији, у једном од докумената који је објавила наша држава оцењено је да је „Румунска Православна Црква у североисточној Србији узданица румунског геополитичког ширења у 21. веку”. До сада наше позивање на свете каноне, на црквено право, на еклисиолошка начела, није узбудило савест румунске јерархије. Претпостављам да ће уследити снажнији дипломатски и политички притисци на нашу владу, нарочито тужакањем на рачун Србије у Бриселу. Али нашим државницима, као и нама у Цркви, савршено је јасно да се ту не ради о људским и верским правима. Румунски циљ је да Власима, који су или српског, или влашког, или двојног идентитета, наметну румунски идентитет, укратко – да Власи, хтели-не хтели, постану Румуни. Наша Црква ће се и даље руководити начелима канонског права и устројства Православне Цркве. Ако се сестринска Црква Румуније не окане овог ,,ћоравог посла”, знамо шта нам је чинити, опет у служби црквеног канонског права, али тада већ по оној народној ,,на љуту рану љута трава”.

Наш премијер и влада су недавно показали да умеју да се одлучно и достојанствено одупру притисцима и уценама Загреба, па ће, са своје, државне стране, умети да се одупру и притисцима и уценама Букурешта. У то сам уверен.

Надам се да ће Вас ово питање посебно надахнути и да ћете управо на њега радо одговорити: Чиме ће нас, у наступајућој години, обрадовати Ваша, Бачка епархија?

Радујем се изградњи храма Васкрсења Христова у истоименом манастиру на Сунчаном брегу у Каћу, надомак Новог Сада. Тај манастир, први који се у Бачкој подиже после ваљда шест векова, већ сада је прави украс наше Епархије и наше Цркве. Радујем се самопрегору ковиљског братства које се стара о излечењу многих младића и девојака посрнулих у наркоманију и криминал и о њиховом извођењу на пут честитих грађана, способних и обучених да привређују и имају породице. Надам се даљем напретку наше мисије преко четири радио-станице и телевизијске продукције. Радујем се нашим верницима, „спремним на свако добро дело”, срећи венчаних, срећи родитељâ због новорођене деце, срећи крштених. Унапред се радујем одржавању једне велике међународне конференције у Новом Саду у наредном периоду. Током јануара ћемо, у сарадњи са покрајинским органима, организовати обележавање седамдесет и пете годишњице злочиначке Рације у јужној Бачкој и, посебно, новосадске Рације. Планирамо објављивање нових књига и нових бројева епархијскога гласила ,,Виноград Господњи”, предавања за народ, широки спектар духовних и културних манифестација. Лично, радујем се и малим стварима, које свакоме живот чине лепшим – например сусрету и разговору са пријатељем, као сада са Вама. Слава Богу за све, по речима светог Јована Златоуста.

Свим Вашим читаоцима, Вама лично и Вашој домаћој Цркви, односно породици, желим да у радости прославите празник Рођења Христовог, празник благовољења Божјег, празник мира, љубави и добре воље, уз божићно мирбожење (не заборавимо ову предивну, древну и само српску реч!):

Мир Божји, Христос се роди!

Извор: Недељник Печат, број 452, 30. децембар 2016. године