Епископ бачки Иринеј: Зорана Михајловић опет наступила у улози самопостављеног оберпрокурора (26. октобар 2017.)

Сваком иоле добронамерном човеку, упознатом са чињеницом да сваке године у Србији умре 30.000 људи више него што се роди, апсолутно је неспоран апел Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, изречен 24. октобра 2017. године на Сајму књига у Београду, тачније на промоцији филма и књиге Затирање Срба у Босни и Херцеговини у 20. веку, „да препоручимо нашим матерама да су дужне да рађају децу, по Божјем благослову и дару датом мајкама, да на тај начин останемо у историји”.

Чак и те једноставне, најдобронамерније речи Светејшег, утемељене у заповести Божјој: „Рађајте се и множите се и напуните земљу” (Пост. 1, 28), речи које су израз његовог деценијама стицаног духовног искуства које дубоко сагледава нашу националну трагедију, постепено нестајање са лица земље, биле су повод госпођи Зорани Михајловић, потпредседници Владе Србије,  да Патријархове речи стави у контекст ратова и страдања. Tиме је госпођа Михајловић потпуно свесно подржала немачку књижевницу Херту Милер, која је само дан раније за ратове у бившој Југославији оптужила српски народ и Српску Православну Цркву.

Мотивација госпође Милер, заснована на историјским комплексима и породичном васпитању, јасна је и неупитна. Верујемо да мотивација наше Тузланке да Патријархове речи о деци и о благослову и радости рађања изврће и ставља у контекст ратних страдања, није политичка, што значи да она не очекује да ће тако себи и политичкој странци којој припада донети гласове на изборима. Пре ће бити да је њена мотивација личне природе, да је запретена негде у њеној подсвести и да јој треба помоћ духовника. Нажалост, брзоплета лакоћа са којом свисока критикује поглавара Српске Православне Цркве може се тумачити и као њена отуђеност од те Цркве, Цркве њених предака. То јесте њено људско и грађанско право, али у том случају она не располаже никаквим критеријумима на основу којих би мериторно могла да процењује садржај и вредност Патријархових порука. Не знамо да ли је тако, но ако јесте, онда би јој уместо помоћи духовника добро дошла и помоћ неког трезвенијег политичара, а по потреби и психолога.

Као убеђена приврженица „европских”, можда и „евроатлантских”, вредности и стандарда, она је и велики поштовалац људских права, нарочито женских права, иако вероватно не зна да је тим правима извор у хришћанској етици, односно у хришћанском учењу о неприкосновеној вредности и достојанству сваке људске личности. Зна се, међутим, да основно људско право јесте право на живот. Зато питам госпођу министарку: да ли ембрион, нерођено дете, ново људско биће у утроби мајке, има право на живот? И да ли било ко, а поготову родитељи (не апострофирам посебно мајке), има право да одузме било чији живот, у том броју и живот свог нерођеног, али већ постојећег детета? Како то да се за убиство новорођенчета иде на робију, а о убиству потпуно невиног и незаштићеног будућег новорођенчета слободно и некажњиво одлучује само и искључиво жена, како тврди госпођа Михајловић? Где је ту морал, где савест, где душа, где елементарна људскост?

Питање брака и породице, па и питање рађања или абортуса као алтернативе рађању, није превасходно правно, политичко, демографско и социолошко питање него егзистенцијално, етичко и аксиолошко питање. Sapienti sat!