Published On: Пет, авг 29th, 2014

Путокази – Вука Попадић

 

vuka-popadicУ години, када обележавамо сто година од почетка Првог светског рата, присећамо се знаних и незнаних људи који су учествовали у одбрани Краљевине Србије. Ти тешки тренуци по нашу земљу, остаће уписани златним словима у нашој историји, због јунаштва и пожртвованости који су показали народ и војска. Пример како се некад борило за правду, право и слободу, представљају жене ратници, чије судбине, разна одликовања а и тешкоће с којима су се сусретале у рату и после у миру, показују да нису ни мало заостајале за мушкарцима. Посебан акценат, овом приликом, је на једној жени о којој се можда није много причало и о којој нису писане књиге, а свакако завређује да јој посветимо пажњу. Прве гранате у Великом рату, пале су на територију Србије, тачније на Београд. Аустроугарска артиљерија бомбардовала је главни град, поготову простор данашњег Дорћола и Савамале. У првој години рата, ови делови су скоро у потпуно разрушени. У тим тешким условима у Душановој улици број 4, живела је госпођа Вука Јовановић (касније Попадић) са својом једанаестогодишњом ћерком Јеленом и сестром Јеленом ЛеломМилутиновић, глумицом Народног позоришта и супругом чувеног позоришног барда Добрице Милутиновића. Вука и њена сестра, одбиле су да напусте Београд и у згради поред своје почеле да превијају рањенике тј. браниоце града. Након првог заузећа главног града од стране Аустроугара, Вука је почела да прикупља око себе уплашене и сиромашне грађане, уверавајући их да Београд неће дуго чекати на своје ослобођење и заиста, после неколико дана непријатељски војници су почели да се повлаче. Према предању, у близини своје зграде Вука је налетела на десетак аустроугарских војника позвала их да пођу са њом како не би погинули, сместила их и свој дом и дала им храну. Када је контролу над градом поново преузела српска војска, она је одвела војнике и предала нашој војсци, где су јој официри честитали на ефикасном али ипак мирном савладавању непријатеља. А и непријатељски војници су јој били захвални што им је животе спасила. Следећа година, 1915., била је веома тешка по главни град и целу државу, а наша јунакиња потврдила је епитет најхрабије Београђанке у Првом светском рату, јер је спасила животе више стотина српских војника. Отворила је привремено превијалиште у улици Принца Евгенија, где су јој помагале ћерка Јелена и сестра Лела. У том привременом превијалишту, које се налазило у домету неприајтељског оружја, Вука је после превијања и збрињавања, рањеницима помогала да дођу до болнице. Овим својим великим и хуманим делима, Вука је стекла право и постала члан Удружења бранилаца Београда. Крајем те године, у удруженом нападу, војске Немачке, Аусторугарске и Бугарске, успеле су и поред херојске одбране да окупирају Србију. После је дошао васкрс српске војске у Грчкој, пробој Солунског фронта, ослобођење Срба и других јужнословенских народа и стварање Краљевине СХС. Вука Јовановић је преживела рат и удала се за Живка Попадића, благајника Дирекције трамваја и осветљења. Преживели, које је неговала и помагала сећали су је се читавог живота и о њој причали са највећим поштовањем. Ни једна улица у Београду још увек не носи име ове наше храбре и племените жене. Да ова херојска дела, госпође Вуке, не падну у заборав и да јој се одужимо за све што је учинила, за почетак, једна улица на Дорћолу требала би да понесе њено име, а пред историчаре, који се баве Првим светским ратом, поставити задатак да се напише књига о Вуки Попадић.

 

 

Жељко Евђић

Извор: СРПСКА АТИНА (Културни додатак Новина новосадских)